Оригинална прича о Тицци-Тобију

ЧИТАШ


Оригинална прича о Тицци-Тобију

Фанфицтион

ово је оригинална прича о тицци-тобију. Нисам ово преварио и заслуге су оригиналног писца.

#цреепипаста #глупи

Оригинална прича о Тицци-Тобију

40.3К 388 431 Writer: catsinamirror од цатсинамиррор
од стране цатсинамиррор Пратите Схаре
  • Делите путем е-поште
  • Репорт Стори
Пошаљи Пошаљи пријатељу
  • Делите путем е-поште
  • Репорт Стори

Ова прича не припада мени и сва заслуга припада оригиналном писцу Кастоваиу. Пошто је ова прича прва ствар која се појавила приликом претраживања оригиналне приче за тицци на Гоогле-у, део овде прелази на следећи део ... Молим вас да се суздржите од остављања коментара о овом делу приче и прочитајте Следећи део за објашњења ако је потребно ... хвала. :
.................................................. ..............

Тицци-Тоби


Чинило се да је дугачак пут кући ишао даље и даље. Пут се бескрајно протезао испред возила.
Светлост која је блистала кроз гране високог зеленог дрвећа плесала је кроз прозор насумичним узорцима, с времена на време, подругљиво сијајући у вашим очима.
Околина је била пуна зелених стабала која су обликовала шуму око пута. Једини звук је био звук мотора аутомобила док су се кретали низ стазу. Било је мирно и пуштало спокојан осећај.
Иако је вожња изгледала као лепа, недостајало јој је сваког лепог облика за оба путника.
Жена средњих година иза волана имала је уредну кратку смеђу косу која јој је прилично одговарала. Носила је зелену мајицу са врезом и пар плавих фармерки. Дијамантне минђуше украшавале су сваку њену уши, што се дјелимично видјело иза њезине ошишаности. Имала је дубоко зелене очи које су се видјеле из њене кошуље, а освјетљење им је учинило да их се примијете. Није јој било много значаја за изглед. Изгледала је као свака просечна мајка коју сте видели на т.в. емисије и слично, али једна ствар засигурно ју је разликовала од оних просечних мајки и то су биле тамне торбе испод очију.
Њен израз лица био је мрачан и тужан, иако је искрено изгледао као онај који се много смешкао.
Њушкала би се с времена на време и повремено се осврнула у ретровизор како би погледала свог сина на задњем седишту, које је делимично било нагнуто, руке су му биле чврсто стиснуте око груди, а глава притиснута о хладан прозор.
Дечаку је недостајала нормална појава, свако је могао грубо видети да са њим нешто није у реду. Његова неуредна смеђа коса ишла је на сваки начин, а његову бледу, готово сиву кожу указала је светлуцава светлост. Очи су му тамне, за разлику од мајки, а носио је белу мајицу и панталоне које му је пружила болница. Одјећа коју је носио прије гдје је била тако исјецкана и испрана крвљу да је више није могла носити.
Десна страна његова лица имала је неколико резова заједно са раздвојеном обрвом. Десна му је рука била завезана све до рамена, која је била исјечена кад је десна страна погодила разбијено стакло.
Чинило се да је његова повреда била болна, кад стварно није могао да осети ништа. Никад ништа није могао да осети. То је била само једна од слава око тога што је он. Један од многих изазова са којима се суочио са одрастањем, био је одрастање уз ретку болест која га је проузроковала да је потпуно отупио од боли. Никада раније није осетио повреду. Могао је изгубити руку и ништа не осећати. Тај и још један велики поремећај са којим се суочио био је онај који га је сматрао многим увредљивим надимцима током кратког времена када је похађао основну школу, пре него што је премештен у кућно школовање, био је његов Тоуретте синдром, који га је натерао да се откуцава и трза на начин на који је није се могла контролисати. Неконтролирано би пукао врат и трзао се повремено. Дјеца би га задиркивала и звала га Тицци-Тоби и ругала му се претјераним трзајима и смијеху. Толико му је било лоше што се окренуо школи. Било му је претешко бити у уобичајеном окружењу за учење с наизглед сваком клинком или више налик на забаву.
Тоби је непомично зурио кроз прозор, лице му је било празно од било каквих осликаних емоција, а сваких неколико минута раме, рука или стопало би му се трзало. Сваки ударац који је ударио у аутомобилу гурнуо га је у стомак.
Тоби Рогерс је било име за дечаке. И последњи пут када се Тоби сећао да је возио аутомобил, био је када се сударио.
То је све о чему је мислио. Несвесно понављајући све чега се сетио пре него што је црнио, изнова и изнова. Тоби је био сретан кад његова сестра није имала тако среће. Кад се помислила његова старија сестра, није могао да помогне, али пустио је да му се очи почну сузати. Грозне успомене су му се поновиле у глави. Њено врискање које је пресечено кад се смрскао предњи део аутомобила. Све је на тренутак нестало пре него што је Тоби отворио очи да види тело његове сестре, чело прободено стакленим комадима, бокове и ноге на којима је срушена испод Снагом управљача, њен труп је гурнуо унутра покојни надувани ваздушни јастук.
То је било последње што је видео од своје драге старије сестре.

Прича се наставља у наставку

Промовиране приче

Свидеће вам се